Komšija Radovan spremao rat – a ja po dvorištima tražio izgubljenog mačka Hektora

Možete se vi tome smijati koliko hoćete, ali je tih nekoliko predratnih godina u našoj kući mačak Hekac bio objektivno glavna i najvažnija persona. Bivalo da budem ljubomoran, napravim scenu, psujem: bolje ga hrane i paze nego mene. Volim ga i ja, što jest-jest, ja sam mu i skratio ono Mirandino, iz Homera, Hektor, na sarajevsko – Hekac. Fino mu leglo. Brže reaguje. Jebo, da izviniš, klasičnu književnost. Ni ova današnja, živa, nikome ne treba, pa šta s njima da se radi nego – zafrljaus na tavanaus ? Ali Hekac – to je druga priča.

Treći je dan kako ustajem u pet sati ujutro i obilazim sva dvorišta svih zgrada u kvadratu što ga, sijekući se po linijama Istok-Zapad, Sjever-Jug čine Titova i Sutjeska, Kralja Tomislava i Đure Đakovića. Znalo se i ranije događati da Hekac ode u ‘votaži’ pa se vrati olinjao i gladan, i sve bude uredu. Ovo se baš oduljilo, i stanje u kući nikako nije normalno. Hoće nešta u zraku da pukne. Nema Hekca. Gdje li nam je Hekac?

Sve sam već obišao, u svaki budžak već po dva-tri puta zavirivo – nade sve manje, misli sve crnje. U rano jutro nema ljudi, lako mi zavirivati ispod parkiranih auta, vidim stanje stvari na krovovima udžerica i šupa, sve vidim – ali Hekca nema pa nema. Izišla u dvorištu Koreje starica, tek svezala mahramu oko glave, zahvata vodu s avlijske česme. Virkala je ona mene i jučer, iza pendžerske zavjese, između dviju šarenih saksija. Ali nije izlazila. Sad pita: A šta to tražiš, komšija, dina ti ? Tako i tako. Mačak. Hektor. Turundži boje. Pametan ko insan. Samo što ne govori.

Bogami, ako je prošlo toliko dana – nema ti od tog ništa. Moli Boga da ga je neđe kakvo auto satralo. Da ga se nisu dočepala Sašina raja. Oni to čereče po tri sata, to im ko neki merak. Mi ovdje navijemo radio do daske, da ne čujemo. I mačka vrišti i zapomaga ko insan, nema razlike, ne do ti Bog čut…Stresam sa sebe jezu. Prekini, baba, života ti.

Na ulazu u Koreju, u onome poput tunela dugom i širokom prolazu, svoju Ladu parkiravao Sašin otac, psihijatar i pjesnik Radovan Karadžić. Valjda se moja jutarnja potraga oduljila, ili on uranio na posao, helem ugledasmo se i glasno pozdravismo sa desetak metara daljine. Podigne Radovan lijevu ruku uvis, da mu se pred očima pokaže satni brojčanik, pa me upita, veoma zabrinuto, baš kao što i treba svoga pacijenta da pita psihijatar:

Ama šta radiš ovde u ovo doba ?
Tražim Hektora.
Kakvog, bolan, Hektora?
Hekac, naš, kućni mačak. Čudo jedno od pameti. Miranda mi plače povazdan.

Prasnu Radovan u smijeh, podiže kosatu glavurdu u plafon, pa je savija sebi u krilo, prsima po haubi naliježe. Ha-ha-ha ! Ha-ha-ha ! Ha-ha-ha! Ha-ha-ha ! Meni muka. Što mi se smije, čemu se smije ovaj čovjek ? Reknem za Sašu i Sašinu raju.

Savladao on nekako taj svoj smijeh, sjeo za volan. Prestalo u tunelu odjekivati ono ‘ha-ha-ha’, sad ga čujem i razumijem šta govori:

Pitaću Sašu. Ako išta saznam – javiću ti. Banda je to.

Bio sunčan dan, februara 1992.
Nisam više nikad vidio ni komšiju Radovana Karadžića ni kućnoga mačka Hektora zvanog – Hekac.

U san mi ponekad, bez ikakva povoda, dođe glasan, umnožen, muški smijeh. Dugo odjekuje nekakvim širokim pustim hodnicima.

Abdulah Sidran, Oranje mora