Pravi Hanibal Lektor – najopasniji zatvorenik i dalje u ćeliji od neprobojnog pleksiglasa

Pravi Hanibal Lektor je i dalje najopasniji zatvorenik na svetu: on je u “kavezu” od pleksiglasa, nalik kutiji, od 1979. godine.

Ispričao je da je znao da bude zaključan u sobi i po šest meseci, a jedina poseta je bila kada bi otac ušao u sobu da ga tuče. Sa šesnaest godina prebačen je u London na starateljstvo, za to vreme je počeo da koristi kokain i marihuanu, a da bi finansirao svoju zavisnost od droge bavio se prostitucijom.

Milioni ljudi koji su gledali „The Silence of the Lambs“ Džonatana Demea, sa Džodi Foster i Entonijem Hopkinsom u glavnim ulogama, možda nisu svesni da je glavni lik, Hanibal Lektor, inspirisan stvarnom osobom.

Čovek, po kome je snimljen film, još je živ, a kao i u mnogim drugim slučajevima, ovde je stvarnost čudnija od fikcije.

Pravi Lektor je šezdesetdevetogodišnji Robert Modsli koji važi za najopasnijeg zatvorenika u Velikoj Britaniji, a kao i protagonista filma, proveo je 43 godine u zatvoru Vejkfild, izolovan u neprobojnom kavezu od pleksiglasa nalik kutiji dimenzija 5,5 x 4,5 metara.

Jedino prirodno svetlo koje Modsli dobija je tokom obaveznih vežbi kada mora da izađe napolje, ali čak ni tada ne održava kontakt ni sa jednim od zatvorenika, već samo sa šest čuvara koji ga čuvaju.

Jedini nameštaj koji ima u svojoj ćeliji su sto i stolica, oba od komprimovanog kartona, dok su toalet i lavabo čvrsto pričvršćeni za pod.

Modslijev krevet je od betona i vrata su čvrsta i otvaraju se unutar ćelije. Kavez je okružen debelim prozirnim akrilnim pločama i ima mali otvor na dnu kroz koji mu čuvari dostavljaju obroke.

I sam je bio žrtva zlostavljanja
Rođen je u Tokstetu (Liverpul) u junu 1953. godine i svoje rane godine proveo je u katoličkom sirotištu sa svoja tri brata. Njegova majka je bila zavisna od kokaina, a otac je patio od alkoholizma. Njega i njegovu braću roditelji su godinama mučili, a najgore bi prošao sam Robert, jer se često borio za svoju braću, što bi oca naljutilo, a on bi ga još više kaznio.

„Bili smo maltretirani skoro svaki dan. Skoro uvek su nas tukli i slali u našu sobu“, objasnio je jednom prilikom, a zatim dodao: „najviše se sećam batina. Jednom sam bio zaključan u sobi na šest meseci. Otac bi samo otvorio vrata da bi me istukao. Mislim da je to radio između četiri i šest puta dnevno“.

Nakon nekoliko pokušaja samoubistva, bio je primoran da potraži psihološku pomoć. Lekarima je priznao da je čuo glasove koji su mu naređivali da ubije roditelje, a otvoreno je priznao i da je tokom detinjstva bio žrtva seksualnog zlostavljanja.

Kasnije je Robert otišao toliko daleko da je rekao, „da sam ubio svoje roditelje 1970. godine, nijedna druga osoba ne bi umrla“. Njegove žrtve su bile ubice i pedofili. Ubijao je samo zločince, hladnokrvno i zverski, na način koji do sada nije viđen.

Njegov prvi i jedini zločin van zatvora dogodio se kada je imao 21 godinu. Tada ga je pedofil po imenu Džon Farel kontaktirao za seksualne usluge. Farel mu je pokazao fotografije zlostavljane dece, što je navelo Modslija na nasilnu reakciju koja je dovela do njegovog brutalnog ubistva.

Osuđen je na doživotnu kaznu zatvora, a zbog ozbiljnih psihičkih problema stručnjaci su preporučili da nikada ne bude pušten na slobodu.

Ovaj zločin ga je doveo u psihijatrijsku bolnicu Broadmur, gde je počinio svoj drugi monstruozni zločin. Godine 1977. dogovorio se sa drugim zatvorenikom i zajedno su u njegovu ćeliju zatvorili Dejvida Čismana, osuđenog za pedofiliju, i devet sati ga mučili do smrti.

Jedan od najsurovijih zločina i doživotna robija
Ovaj zločin je bio razlog da je prebačen u zatvor Vejkfild, mesto rezervisano za najopasnije zatvorenike u zemlji. Međutim, to ga nije sprečilo da 1978. izvrši još dva ubistva. Prva žrtva bila je Seli Darvud, osuđena za mučenje sopstvene žene. Modsli ga je pozvao u ćeliju i izbo ga na smrt.

Kasnije je pozvao još nekoliko zatvorenika da mu se pridruže, ali niko nije pristao. Tako je krenuo u potragu za još jednom žrtvom i uspeo da satera u ćošak Bila Robertsa, zatvorenog zbog silovanja sedmogodišnje devojčice. Modsli ga je ubio tako što mu je zabio viljušku u uvo i mozak.

Iako je bio sa zatvorskim službenicima u vreme zločina, nikada nije zvanično dokazano da je pojeo mozak svoje žrtve, ali će od tada biti poznat kao „ljudožder“.

Kada je Modsli bio siguran da je Roberts mrtav, mirno je prišao zatvorskom čuvaru i rekao mu da će večeras na večeri biti njih dvoje manje i upozorio da se sledeće ubistvo neće dugo čekati.

Nakon ovih zločina, vlasti su pronašle način da ga spreče da ponovo bilo koga povredi i napravile su izolaciju od neprobojnog stakla u podrumu zatvora. Ćelija je nazvana „staklenim kavezom“ poput one iz filma o Hanibalu Lektoru.

On je 2000. godine tražio smanjenje vremena provedenog u samici, ali je odbijen. Da bi što bolje podneo samoću, tražio je i dozvolu da igra društvene igre sa čuvarima ili da mu daju papagaja i pretio da će uzeti kapsulu cijanida kako bi okončao život ako mu to ne dozvole. Svoj 64. rođendan proveo je igrajući video igricu „Call of Duty“, prenosi Net.hr.

„Više se ničemu ne nadam. Nijedan čuvar me ne zanima i njih je samo briga da se ja, kad otvore vrata, što pre vratim u ćeliju. Mislim da bi policajac mogao da zastane i malo popriča sa mnom, ali to nikada ne radi. Ovo je kao da se vraćam u detinjstvo, u sobu u kojoj sam bio zaključan šest meseci i to me proganja“, izjavio je on u jednom od svojih intervjua.

(N1)