BIJELE I CRNE MARAME GRADONAČELNIKA SREBRENICE: Žrtve genocida nisu ubijane kao ljudi, nego kao Bošnjaci

Kada insistira na univerzalnom bolu, Srbin zapravo hoće da sakrije zločin, da potisne sećanje na njega. A kada bi ga se sećao, on bi se pitao kada nam se i kako desilo da prestanemo da budemo ljudi i ostanemo samo Srbi.

Piše: DEJAN ILIĆ (Peščanik)

Bol majke s belom maramom jednak je bolu majke s crnom maramom – tako kaže Srbin, gradonačelnik Srebrenice. Zvuči glupo kad se ovako kaže: Srbin, je l da? Ima čovek ime i prezime, i valjda je to što je gradonačelnik važnije od toga što je Srbin? Naposletku, zar i njegovo pominjanje belih i crnih marama ne ide u tom smeru: da nije bitno koje je vere žrtva, jer – žrtva je žrtva. Ali, da je bio pošten, Srbin bi rekao: bol Bošnjakinje majke jednak je bolu Srpkinje majke, na to je mislio.

A da je bio još pošteniji, on bi rekao – stradali su i jedni i drugi, i Srbi i Bošnjaci, i pošto je to tako, nema se šta više reći, na to se ne moramo više osvrtati. Tako je Srbin u Srebrenici i posle više od četvrt veka ponovio jedan od raširenih obrazaca za negiranje zločina. Mi smo ubijali vas, vi ste ubijali nas, tako je to u ratu, al sad je rat gotov, sve žrtve su jednake, svi izgubljeni životi su jednako vredni, žao nam je svih žrtava, i belih i crnih marama, i da sad stavimo tačku na sve to.

Šta sad reći Srbinu? Je l istina da su svi životi jednako vredni? Jeste. Je l istina da svaka majka, pod belom ili crnom maramom, svejedno, oplakuje svoje mrtvo dete? Istina je. Je l istina da su u ratu u Bosni i Hercegovini bili ubijani i Bošnjaci i Srbi? Jeste. Je l su i Bošnjaci i Srbi podjednako ljudi? Jesu. Je l onda možemo reći da su u ratu u Bosni i Hercegovini ubijani ljudi? Možemo. Je l onda u redu da za svima njima zajedno žalimo i da sve te smrti zajedno obeležavamo? Nije.

Jer, ljudi nisu ubijani kao ljudi, nego su ubijani pre svega kao Bošnjaci. Jeste, ubijani su i zato što su Srbi. Nije stvar u tome što Srbin danas i na Srbe i na Bošnjake gleda kao na ljude i (tobože) ne pravi razliku između njih. Srbin bi morao da se pita zašto pre više od četvrt veka Bošnjaci nisu bili samo ljudi, nego su bili prvo Bošnjaci, a tek onda (možda) ljudi. I kada su hteli da ih istrebe (to je značenje genocida), Srbi su na njih gledali upravo kao na Bošnjake i hteli da Bošnjaka više nema.

Sve ovo naravno ne znači da postoji razlika u bolu majke pod belom maramom i majke pod crnom maramom, ali o tome pre više od četvrt veka Srbi nisu mislili, i u tome je problem. Zato, kada insistira na univerzalnom bolu, Srbin zapravo hoće da sakrije zločin, da potisne sećanje na njega. A kada bi ga se sećao, on bi se pitao kada nam se i kako desilo da prestanemo da budemo ljudi i ostanemo samo Srbi. I još: ne bi o svojim bošnjačkim sugrađanima, žiteljima Srebrenice, rekao da su politikanti, da im nije stalo do suživota i pomirenja, već do sukoba i ekscesa.

A zašto on tako misli o njima? Zato što nisu došli na komemorativnu sednicu povodom dana tuge 11. i 12. jula, na kojoj se odaje – u vesti stoji „počast“, a treba – pošta svim nevino nastradalima. Samo, što tog 11. i 12. jula u Srebrenici nisu stradali svi, nego samo Bošnjaci, njih više od osam hiljada. I sakriti tu činjenicu tako što će se odati pošta svim nevino nastradalima, a ne nevino nastradalim Bošnjacima, budi sumnju u premisu od koje je Srbin krenuo, da se jednako žali i pod belom i pod crnom maramom. Ne mogu zasigurno znati, ali pretpostavljam da zato neki njegovi sugrađani nisu došli na sednicu.

Da li ja to hoću sada da kažem da je ovaj Srbin genocidan, bio i ostao, a s njim i ostali njegovi sunarodnici? Ne, ne bih ni slučajno tako nešto izgovorio. Razlog je jednostavan: niko nije genocidan, pa ni Srbin, zajedno sa ostalim njegovim sunarodnicima. Svaka osoba ili kolektiv u stanju su da učine masovni zločin. Ta predispozicija, međutim, nema nikakve veze s genima. Ona se formira u društvenom, političkom i kulturnom okruženju koje joj pogoduje. Možemo to nazvati i oblicima života. I stvar onda nije u tome da se traže bolji geni, jer to ne može. Stvar je u tome da se promene ti oblici života.

Evo, na primeru Srbina iz Srebrenice, to praktično znači da nije najstrašnije to što je zloupotrebio bele i crne marame da sakrije zločin. Ako je to iskreno rekao, ima u tome i nekog smisla, taj univerzalizam, ako mu je zaista privržen, mogao bi biti dobra smernica. Ali, razotkrio ga je nastavak o politikantima, kojima nije stalo do suživota i pomirenja, već do sukoba i ekscesa. Jer, jednom kad je to izrekao, sledeće je pitanje, a šta da radimo s tim politikantima, kad već neće da žive s nama i hoće samo sukob. Pa kad se ponovo desi, opet ćemo pričati o belim i crnim marama i jednakoj žalosti. E, iz tog kruga bi Srbin iz Srebrenice morao da izađe, a da bi izašao mora reći da Bošnjaci jesu ljudi kao i mi, a ipak su ih naši ubijali kao da nisu.